Vesela Fabrika

Rakija connecting people

Mnogi mladi ljudi već decenijama odlaze sa sela… Ipak, ima i onih koji su radi da zamene buku i vrevu prestonice za miran i smislen život na selu, gde je sve i dalje prilagođeno potrebama prirode – da se budi, da se orezuje, da se bere, da se sakuplja, ali i da se peče i da se pretače… Naš sagovornik Miloš, vlasnik i osnivač Vesele fabrike, je tragajući za nekim davno zaboravljenim načinom života, došao na ideju da počne da proizvodi rakiju… To je radio i njegov pradeda, baš tu u selu Počekovina, opština Trstenik, između Kruševca i Vrnjačke Banje, kraj kuće koju je Miloš obnovio, sa voćkama istog autohtonog tipa koje je i Miloš uspeo da nabavi i odgaji…

Miloš je 1979. godište i kako kaže, nije mu bilo teško da „preseče“… Rođen je u Beogradu, po profesiji je ekonomista i radio je dugo u struci, a onda mu je bilo dosta – i struke i frke… Pre pet godina, smogao je snage i sredstava da renovira pradedinu kuću u selu i posadi prvo voće. Kako kaže, više je podrške imao od stranaca koji su dolazili da ga posete i volonterski pomognu njegov projekat, nego od naših ljudi. Komšije u selu mu se i dalje čude i nikako im nije jasno – Zašto je otišao iz Beograda? Zašto radi na selu? Otkud toliki stranci na njegovom imanju?

„Rakija connecting people, o da – to je velika istina! Da li zbog toga što ovo ne doživljavam samo kao surovi biznis već kao način života, da li zbog dobre rakije ili nečeg trećeg – ne znam, ali znam da nas u ovome podržavaju ljudi iz celog sveta: Rusije, Nemačke, Francuske, USA, Brazila, Turske i svi oni dolaze kod nas sa željom da vide i dožive jedan stari, zaboravljeni koncept života – bez stresa, TV- a, interneta, reklama, teških tema i pomognu u našem projektu gde se uz rad na zemlji, dobru hranu i naravno vrhunsku rakijicu, lepo družimo i dajemo celoj ovoj priči jednu sjajnu notu, a to je neprocenljivo dobra energija!“

Zašto baš „Vesela fabrika“?

„ „Vesela mašina“ je zapravo kazan za pečenje rakije, te je bilo logično da i proizvodnja bude „vesela“, pa je „vesela“ i cela fabrika… Kada pomislim na sam naziv, mislim da je logičan – bavim se najlepšim poslom na svetu – pravim rakiju koja uveseljava ljude, koja je prirodna i pozitivna, koja nas čini srećnim, koja sve leči i čini boljim – i tako je sve… veselo!“

Na imanju nema struje, nema dometa ni interneta, ali nema ni žurbe, nema frke ni stresa… To je jedan zaboravljeni svet u kome ljudi iz sela još uvek žive, ne znajući da je to život kakav mnogi ljudi sanjaju i žele.

„Ja sam se odlučio da ovo bude moja životna priča, da taj čudni zaboravljeni svet pretvorim u svoj svet i lepo mi je u svemu tome… Snalazim se… Ako ma koja logika u razvoju ljudskog društva nalaže neophodnost evolucije po pitanju načina života, mislim da sam pre jedno pet godina toj evoluciji rekao – ne hvala! Ja ću se ipak družiti sa svojim čukundedom i deliti njegovo mišljenje o tome kako teba živeti i šta je dobar način života…“

Otkud  rakija od suvih šljiva?

„Moje imanje je malo i nemam dovoljno sirovina da obezbedim neke velike količine rakije za prodaju, a i nemam industrijske kazane… Kod mene se sve radi kao pre 100 godina – na malo i „na polako“… Onda sam se setio da moja rođaka ima sušaru za voće, pa smo došli na ideju da sušimo šljive i da možemo da pečemo kao što živimo – polako i strpljivo i koliko možemo! Tako je nastala rakija od suve šljive – čista srpska pragmatičnost, a ispala je fantastično dobra  i kao ideja i kao proizvod. Ovo je rakija koja zaista ima specijalan šmek, a može da se peče tokom cele godine.“

A na logou  – guska?!

„Ha, to svi primete! Trebalo je da bude orao, ali nam nisu dali zbog grba Srbije, pa je bila ideja da bude grb Nemanjića, ali nam ni to nisu dali, pa eto onda jedne guske – u svakom pogledu!“

Gde se prodaje tvoja rakija?

„Na Beogradskom Noćnom Marketu!“, kaže Miloš kroz osmeh. „Ima nas u maloprodajnim objektima po Beogradu… Ne proizvodim neke ogromne količine; nešto malo rakije od svežeg voća uglavnom ode na internu upotrebu – kada se skupi društvo i ono što radimo po narudžbini, ali nađe se i za dalju prodaju – pa ko prvi naruči! Pogrešno je verovanje da je potrebno mnogo svega – proizvodnje, para, artikala, imanja… Meni se čini da je ovo nekako OK… Ljudi pričaju o mojoj rakiji… Drago mi je kada mi se jave iz neke radnje pa kažu da su sve prodali… Nekako mi je uvek draže da nekome kažem da nemam više, pa da pozovem ljude da dođu kod mene da pečemo zajedno, nego da vidim galone koji propadaju i koje niko neće… Sviđa mi se moja priča… Sviđa mi se moj život i ono čime se bavim… Sviđa mi se i moj proizvod i moja kuća i sve mi se sviđa i nekako sam veseo – ko moja fabrika! Koliko ljudi zaista može danas time da se pohvali?!“

Tako nama priča Miloš, Beograđanin i Počekovljanin u isto vreme, čovek koji je uspeo da probudi tradiciju, da pronađe nov život i da uživa radeći ono što voli, što ga ispunjava i čini srećnim. Zaista, malo je ljudi koji se takvim uspehom u karijeri može pohvaliti!

Živeli!

Ćao šećeru

Totalno slatka priča

Za stvaralaštvo svakog tipa potrebno je dvoje! Čak i kada je stvaralac totalni individualac, potreban mu je neko za koga stvara… Ma koliko bila dobra, ni jedna ideja ne znači ništa dok nemamo nekoga sa kim bismo je podelili…

Tako su brend „Ćao šećeru“ stvorili Stefan i Jelena, iz ljubavi – čiste, velike i uzajamne, ali i kulinarske… Stefan je bivši fudbaler i celog života se bavio sportom, ali je zbog povrede morao da napusti sport i zaplovi u marketinške vode, jer ga je marketing uvek privlačio… Radio je u par agencija, dobijao razne ponude i gledano sa strane – napredovao je i „išlo mu je dobro“… Jelena je njegova dugogodišnja ljubav, najveća podrška i prijatelj u svemu što je u životu radio. Zajedno su živeli, radili i … kuvali!

Stefan je odrastao sa bakom koja mu je prenela ljubav prema kulinarstvu i ulila mu osnovna znanja o svim lepotama i zdravstvenim benefitima domaće spremljene hrane. Stefan tvrdi da mu kuvanje nikada nije bilo obaveza – to je uvek bila zabava sa srećnim krajem! Kada je u njegov život ušla Jelena, dobio je društvo u zabavi, jer Jelena takođe obožava kuvanje, ali i probanje i kritičar je bez dlake na jezilu. Kako je zbog zdravlja, Stefan morao da pređe na drugačiji režim ishrane, par zajednički počinje da eksperimentiše sa zdravim receptima, prirodnim zamenama za mnoge veštačke dodatke koji se nalaze u proizvodima koje kupujemo… Tu je Stefan shvatio, da je neispunjen na poslu kojim se bavi , jer nije sve u marketingu – ima nešto i u prozvodnji! Oduvek su sanjali da otvore restoran, ali je „Ćao šećeru“ jedna totalno drugačija priča – priča o zdravim slatkišima, bez suvišnog šečera – slatka kao ljubav koja je celu ideju stvorila.

O snu o restoranu, Stefan kaže: „Što se nas dvoje tiče, oduvek smo želeli da pokrenemo nešto naše. Nekada davno, maštali smo o restoranu, ali je taj magičan prah, kao kod mnogih drugih, oduvan od strane „nepogodne trenutne situacije u zemlji“… Bili smo mlađi, manje zreli i manje odvažni nego što je to slučaj danas, a sve to vam je potrebno ako želite ovde i sada da uradite nešto lepo, što mi pokušavamo.“
Kako je sve počelo?

„Počeli smo da se hranimo zdravo, malo eksperimentisali, a zatim i stvorili prvu verziju zdravih slatkih kuglica. Bio je to „a-ha!“ momenat. Iskoristili smo ga, iako ni ja ni Jelena nismo sanjali da se bavimo slatkišima. Dve godine kasnije (današnjica) imamo brend „Ćao Šećeru“, koji po svim merilima ozbiljno probija okvire malog biznisa. Uzore i ideale nemamo, nije ovo naša struka – i dalje učimo. Međutim, tako je i u struci, verujemo da je taj termin pogrešno shvaćen, a prilike za učenje od drugih ima svuda unaokolo. Učimo u hodu.“
Šta je vaš cilj? Velika firma? Kamara para?

„Želimo da ovaj biznis zaista postane porodičan i da traje 100 godina, bukvalno! Želimo da, zajedno sa našom, odgajimo još jedan broj tuđih porodica (naših saradnika). Želimo da treniramo gojazne ljude. Da motivišemo okolinu. Želimo opipljiv i pozitivan uticaj, želimo da nas želite…
Počeci su teži nego što mislite, iako već mislite da su teški – teži su! Pre nego što smo uopšte počeli sa radom bili smo na 200-300 sastanaka, bez preterivanja… Sami izračunajte koliko je to stepenika – svakako više nego na plaži na Lefkadi! Ipak, kada pogledam da su naše mušterije zadovoljne, da uživaju u svakom zalogaju, a da pri tom znam da jedu nešto što je zdravo, shvatam da je naša misija već uspešna. Jednom je prilkom našem štandu prišla mama sa dečakom koji je držao gazirani sok u ruci… Ne zato što volim da popujem, već sam onako u šali rekao – ma baci taj sok, evo jedne kuglice da vidiš kako nešto što je slatko, može da bude i zdravo! Dečak je probao kuglicu, ostavio sok i tražio mami da mu kupi naše slatkiše! Jedno pakovanje su kupili, a jedno – onako od srca – dobili gratis! Nekako, pored sveg iscrpljujućeg truda da uspeš, da ti se isplati, da se izboriš sa psiho – socio – underground – ft1p papirologijom i „numerologijom“ u poslovanju, kada podvučeš crtu – to je jedino što je bitno: da malo po malo, proizvod po proizvod, čovek po čovek, privučeš ljude da se zdravije hrane, da misle o sebi i svojoj deci, da budu odgovorni po pitanju ishrane, da nije sve „sa strane“ dobro i da ima domaćih proizvođača, koji zaista mogu mnogo ukusnije i kvalitetnije proizvode da ponude.
I dan danas se i smejemo i plačemo, ponekad naivni za zlokob drugih ljudi, a neretko slabo imuni na osmehe dece kojima se naši proizvodi dopadaju. Takvi smo ti mi, uprkos svemu trudimo se da istrajemo, ponosni što vodimo život kakav želimo.“

Tako nam priča Stefan, koji tvrdi da je za uspeh u ma kom poslu potrebno mnogo ljubavi, jak karakter i neko sa kim možete sve da delite!

VRDNIK DRVO – Fali mi daska!

VRDNIK DRVO

Fali mi daska!

Rad sa drvetom nije samo umetnost … Nije ni samo zanat… To je fascinacija prirodom, njenim bojama i oblicima, ali i upotrebnom vrednošću koja je i pored sve plastike, nezaobilazna.

Posle dvadeset godina rada u ugostiteljstvu, gospodin Davorin Majhenšek, vlasnik i idejni tvorac firme Vrdnik drvo, kaže da je uspeo da ostvari svoju ideju – da vrati drvo u kuhinje, da mu povrati položaj i sjaj koji mu po svoj prilici pripada. Ne postoji plastika ili metal koji mogi da zamene kuhinjski pribor napravljen od drveta – od oklagija i varjača, preko kašika i sipača, do tučka i najbitnijeg – daske za sečenje i / ili serviranje… Od daske je sve počelo, a tako je i nastao slogan firme: „Fali mi daska“.

Davorin kroz smeh priča o sloganu: „Napravili smo i reklamne majice na kojima piše „Fali mi daska“! To je doprinelo boljoj komunikaciju sa potrošačima, jer ljudi priđu nasmejani pa kažu da i njima fali daska! Onda se ispostavi da je to baš ona kuhinjska – za sečenje i serviranje, koju mi pravimo! Lepo je popričati sa ljudima i malo se nasmejati sa potencijalim mušterijama – ne shvataju ljudi koliko je bitno imati duha u svakom poslu, ma koliko ozbiljan i težak on bio.“

A Davorinov posao i jeste težak i nikada ne prestaje . U njegovoj firmi, uvek se nešto stvara: od ideje, preko traženja adekvatnog drveta, pripreme, sečenja i oblikovanja, a onda ide: dizajn, gravura, zaštita, lakiranje, skladištenje, pakovanje; pa onda marketing: društvene mreže, reklame, prezentacije i učešće na sajmovima i marketima, kada se ima vremena – i tako iz dana u dan… „I pored velikog obima posla, mi smo jedna srećna ekipa, jer radimo sa najboljim materijalom na svetu! Ponekad se sa drvetom svađamo, ponekad se mirimo, ali uglavnom nam je lepo i uživamo – uživamo kada pravimo neke stare stvari i uživamo kada od drveta napravimo nešto novo… Čudna je ta priča sa drvetom: ono kao da je živo i kao da je više poslovni saradnik, nego materijal za rad!“

„Uzore i ideale nisam imao nego sam se potrudio da budem originalan, a proizvode koje sam pronalazio kao interesantne sam korigovao po sopstvenim potrebama i stvarao ih kao nove upotrebne i estetski primamljive predmete. Vremenom sam uvideo da kreativnošću i inovativnošću možemo  konstantno da nadograđujemo proizvod kojim ćemo ulepšati servis i vratiti drvo u domaćinstva, restorane, kafiće, ali i ostale delatnosti koje odabirom našeg programa poklanjaju svoje korporativne poklone. Cilj koji želim da postignem je veoma blizu, a to je da podignemo servis i upotrebu drveta na viši nivo,
da svako ko kupi, ili upotrebi naš proizvod, bude fasciniram lepotom i praktičnošću. Ni u jednom
momentu ne želimo da „poletimo“, želimo da postojimo i da dugo budemo prisutni u domaćinstvima
i u ugostiteljstvu.“

Još su stari Sloveni verovali da dobri duhovi spavaju u drvetu i zbog toga se u drvo kuca tri puta da bi se oterale zle misli ili prizvale dobre – nije ni čudo što je ekipa Vrdnik drveta stalno raspoložena – oni stalno kuckaju o drvo!

VELO Inspired by one, created by two

VELO

Inspired by one, created by two

Kao svaki bicikl i ovaj naš ima dva točka. Iako ne idu uvek istom brzinom, niti vide sve iz iste perspektive, jedno je sigurno – idu u istom smeru. Ovo su njihova sećanja na početak VELO priče.
Prvi točak

– Inspirisano neobično kasnim saznanjem da „Velo“ na francuskom znači bicikl –

…i stvarno jeste tako. Volim bicikl, služi mi kao omiljeno prevozno sredstvo i na stranu to što se prezivam Velović 🙂

Saznanje da je Velo bicikl me je i podstaklo da u trenucima dokolice, tokom ispijanja kafe, nacrtam nešto što će kasnije prerasti u naš logo (naravno, doteran od strane sjajnog dizajnera).

Polako su dolazile i ideje da se napravi brend koji će, na neki način, promovisati bicikl kao takav.

Tu nastupa Luka 🙂 Sa njim sam podelio ono što mi se motalo po glavi i dobio ono što je potrebno: mnoštvo ideja i energiju da se sve to uobliči i započne Velo brend. Malo po malo, prijatelji dizajneri su pomagali i prva kolekcija je izašla početkom jula 2016. Tako je slogan “inspired by one, created by two” i nastao. Inspirisan je jednom osobom, a Luka i Marko su je sproveli u delo.

 

Drugi točak
– Imaš li vremena za kafu? Imam neku ideju, pa bih hteo da čujem tvoje mišljenje. Značilo bi mi.

– Ne pijem kafu.

– ..? Dobro, čaj, rakiju, šta god.

– Ok, gde ćemo?
Kafić u Neimarskom parku bio je sasvim logičan izbor, obojici na minut hoda od kuće.

27.12.2015. Hladno.

Možda mi je i zbog toga bila zanimljiva priča o ideji koja se rodila na plaži, u sred leta i onda isprčam svom drugom točku, da mi je sinulo da “velo” znači bicikl i da mi je palo na pamet da pravim majice sa biciklističkim motivima.

Ostalo je samo pitanje kome bi te majice bile namenjene?

– Svima! Za matore, mlade, hipstere, profesionalce. Ja obožavam da vozim bajs. Hteo bih da prenesem tu energiju na nešto opipljivo. Je l’ ti to zvuči idiotski?

 

Pomislih na staru Poniku koju sam vozio pre dvadeset i kusur godina. Od tada nisam seo na bajs. Kako beše, okrećeš pedale i držiš ravnotežu…

Priznajem, upecao sam se.

– Pa…daj da vidim taj logo.

I tako je počelo.

Kasnije te večeri, tačnije u 3 ujutru, imao sam pun ekran ideja, računajući fotke i petogodišnji plan strateškog razvoja brenda VELO. Ideje su se lepile jedna za drugu, točkovi su se pokrenuli.

Od prvih skica, preko otvaranja FB i IG naloga do udisanja otrovnih isparenja sito štampe nije prošlo mnogo. Dobro, 6 meseci, bože moj.

Naš entuzijazam, štampan u 6 različitih motiva u muškoj i ženskoj varijanti, bio je spreman za prodaju. (Da se ne lažemo, ostalo je još neprodatih primeraka iz prve kolekcije, ali, kao što moj kum reče za isečke iz Sportskog žurnala – sve će to jednog dana vredeti. Ja kažem da će to biti deo vintage kolekcije za prave kolekcionare)
Posle dve godine od osnivanja, VELO se može pohvaliti sa 11 različitih modela i pregršt novih ideja koje čekaju da ugledaju tamu štamparske prese. Ono što me najviše raduje jeste činjenica da smo zadržali entuzijazam za pedalanjem, bez obzira na uspon i sve oštre krivine. Pukne guma tu i tamo, spadne lanac, ali guramo dalje. Možda zima dolazi, ali mi imamo majice koje nas greju.

THE KLEMENCA – klopa sa smislom i stilom

„Leave the gun – take the cannoli” – čuvena je rečenica koju izgovara Peter Clemenza u svima  dobro poznatom filmu „Kum“.

Koliko puta treba odgledati ovaj film i koliko je potrebno razmišljati o savršenstvu stvaralaštva  Francis Ford Coppole, da biste po liku koji izgovara ovu rečenicu nazvali svoj restoran?

„Ručak nije samo „klopa“ – ručak je ono što treba da te podseti na nedelju popodne koju provodiš u krugu porodice, što treba da te podseti na baku, mamu – ručak je „obred“ koji pored kalorijskih vrednosti koje treba da uneseš, mora da ima i određenu „duševnu“ vrednost. Sama rečenica: „Leave the gun – take the cannoli”, govori baš o tim vrednostima koje su italijanski doseljenici u Americi 30 –tih godina poštovali. Nije bitno da li si fizički radnik, „poslovni čovek“, političar ili mafijaš (koji je upravo ubio desetak ljudi) – ručak je! Treba da se sedne… Ostavi posao, zaboravi brige i uživaj u mirisima i ukusima“ – kaže Jakov Jevtović, vlasnik i glavni i odgovorni „urednik“ The Klemence.

Iako je po vokaciji glumac (docent je i predavač na predmetu scenske borbe i akrobatike na univerzitetu “Sinergija”, član pozorišta lektire „Vladimir Jevtović“), naš sagovornik se uvek intresovao za kulinarstvo. Izučavao je razne svetske kuhinje i pravio eksperimente, a inspiraciju je nalazio i u serijalu „Man v. Food“, koji je vodio Adam Richman. Tako dolazi u susret sa neobičnim kuhinjama koje su se stvarale u Americi usled najezde doseljenika iz Evrope. Pored različitih kultura i jezika, doseljenici su sa sobom noslili, kao najličniji pečat, kao jedinu vezu sa domom koji su napustili – recepte!

„Recepti koje koristim za pripremanje mesa u restoranu su modifikacija originalnih recepata italijanskih doseljenika u Ameriku 30 –tih godina. Neki od njih su prilagođeni našim ukusima, malo drugačije sečeni ili marinirani, ali poenta je ista – ne žurimo sa pripremom, čuvamo ukuse i mirise namirnica i pridržavamo se originalnih receptura.“

Znači – Fast Food iz Amerike 30 – tih?

„The Klemenca nije Fast Food restoran, to je pre Comford Food ili Street Food restoran. Mislim da činjenica da nemamo vremena i da najčešće jedemo „s nogu“, ne znači da i ono šta jedemo treba da bude pripremano na brzinu. Tako spremana hrana je prvo – nezdrava, a i ne donosi ništa osim površnog osećaja sitosti i trenutnog zadovoljenja. The Klemenca je restoran u kome služimo sendviče sa svinjskim i junećim mesom uz soseve koje sami pravimo. Svaki komad mesa je pečen najmanje 4 -5 sati u marinadama i začinima koji su specijalne recepture i brižljivo pripremani bez obzira na to koliko vremena oduzimaju i da li postoje „kupovne zamene“ za neke sastojke.“, govori Jakov, koji svoj radni dan započinje svakog jutra u 5.

Da li osim sendviča postoji još nešto na repertoaru?

„Pravimo i pastu Kazareće – originalne Sicilijanske recepture. To je poseban doživljaj u našem restoranu, kada se malo umorite od mesa…“

Jakov ne veruje u savremene trendove „zdrave hrane“, hrono, vegetarijanske i vege ishrane;  bez masti i šećera, bez konzervansa i glutena… „To su sve marketinški trikovi, a činjenica je da su se ljudi zdravije hranili pre 100 godina nego danas. Svaki višak kalorija može da se „istrese“ vežbama, a svakako više verujem onome što sam satima spremam nego proizvodu iz celofana ili konzerve.“ To je i razlog zašto se ispred ovog malog restorana u Kursulinoj, često napravi red.

Otkud The Klemenca na BNM?

„Čisto širenje filozofije mesoljublja!“ – odgovara Jakov uz smeh – „Znao sam za događaj i bilo mi je intresantno zbog prijatelja koji rade kraft piva da posećujem, a onda mi je drugarica predložila da učestvujem – atmosfera je božanstvena i sve se pojede! Ljudi su spremni da popričaju, da pitaju za recepte, da razgovaraju o klopi – to je ono što nam svima fali – malo normalne konverzacije o stvarima koje su neopterećujuće i nekako… normalne!“

Ako svratite u Klemencu i probate nešto sa „repertoara“, garantovano će te se ponovo vratiti, jer sam miris sveže pečenog mesa, sosovi koji vam se slivaju niz prste i tekstura koja je nova pri svakom zalogaju, nateraće vas da shvatite da ovaj čovek nije smo kuvar i ugostitelj – to je umetnik koji svojim delima uspeva da pomeri granice i nekako vas ubedi da je klopa jasan odgovor na čistu filozofsku sreću.