Vesela Fabrika

Rakija connecting people

Mnogi mladi ljudi već decenijama odlaze sa sela… Ipak, ima i onih koji su radi da zamene buku i vrevu prestonice za miran i smislen život na selu, gde je sve i dalje prilagođeno potrebama prirode – da se budi, da se orezuje, da se bere, da se sakuplja, ali i da se peče i da se pretače… Naš sagovornik Miloš, vlasnik i osnivač Vesele fabrike, je tragajući za nekim davno zaboravljenim načinom života, došao na ideju da počne da proizvodi rakiju… To je radio i njegov pradeda, baš tu u selu Počekovina, opština Trstenik, između Kruševca i Vrnjačke Banje, kraj kuće koju je Miloš obnovio, sa voćkama istog autohtonog tipa koje je i Miloš uspeo da nabavi i odgaji…

Miloš je 1979. godište i kako kaže, nije mu bilo teško da „preseče“… Rođen je u Beogradu, po profesiji je ekonomista i radio je dugo u struci, a onda mu je bilo dosta – i struke i frke… Pre pet godina, smogao je snage i sredstava da renovira pradedinu kuću u selu i posadi prvo voće. Kako kaže, više je podrške imao od stranaca koji su dolazili da ga posete i volonterski pomognu njegov projekat, nego od naših ljudi. Komšije u selu mu se i dalje čude i nikako im nije jasno – Zašto je otišao iz Beograda? Zašto radi na selu? Otkud toliki stranci na njegovom imanju?

„Rakija connecting people, o da – to je velika istina! Da li zbog toga što ovo ne doživljavam samo kao surovi biznis već kao način života, da li zbog dobre rakije ili nečeg trećeg – ne znam, ali znam da nas u ovome podržavaju ljudi iz celog sveta: Rusije, Nemačke, Francuske, USA, Brazila, Turske i svi oni dolaze kod nas sa željom da vide i dožive jedan stari, zaboravljeni koncept života – bez stresa, TV- a, interneta, reklama, teških tema i pomognu u našem projektu gde se uz rad na zemlji, dobru hranu i naravno vrhunsku rakijicu, lepo družimo i dajemo celoj ovoj priči jednu sjajnu notu, a to je neprocenljivo dobra energija!“

Zašto baš „Vesela fabrika“?

„ „Vesela mašina“ je zapravo kazan za pečenje rakije, te je bilo logično da i proizvodnja bude „vesela“, pa je „vesela“ i cela fabrika… Kada pomislim na sam naziv, mislim da je logičan – bavim se najlepšim poslom na svetu – pravim rakiju koja uveseljava ljude, koja je prirodna i pozitivna, koja nas čini srećnim, koja sve leči i čini boljim – i tako je sve… veselo!“

Na imanju nema struje, nema dometa ni interneta, ali nema ni žurbe, nema frke ni stresa… To je jedan zaboravljeni svet u kome ljudi iz sela još uvek žive, ne znajući da je to život kakav mnogi ljudi sanjaju i žele.

„Ja sam se odlučio da ovo bude moja životna priča, da taj čudni zaboravljeni svet pretvorim u svoj svet i lepo mi je u svemu tome… Snalazim se… Ako ma koja logika u razvoju ljudskog društva nalaže neophodnost evolucije po pitanju načina života, mislim da sam pre jedno pet godina toj evoluciji rekao – ne hvala! Ja ću se ipak družiti sa svojim čukundedom i deliti njegovo mišljenje o tome kako teba živeti i šta je dobar način života…“

Otkud  rakija od suvih šljiva?

„Moje imanje je malo i nemam dovoljno sirovina da obezbedim neke velike količine rakije za prodaju, a i nemam industrijske kazane… Kod mene se sve radi kao pre 100 godina – na malo i „na polako“… Onda sam se setio da moja rođaka ima sušaru za voće, pa smo došli na ideju da sušimo šljive i da možemo da pečemo kao što živimo – polako i strpljivo i koliko možemo! Tako je nastala rakija od suve šljive – čista srpska pragmatičnost, a ispala je fantastično dobra  i kao ideja i kao proizvod. Ovo je rakija koja zaista ima specijalan šmek, a može da se peče tokom cele godine.“

A na logou  – guska?!

„Ha, to svi primete! Trebalo je da bude orao, ali nam nisu dali zbog grba Srbije, pa je bila ideja da bude grb Nemanjića, ali nam ni to nisu dali, pa eto onda jedne guske – u svakom pogledu!“

Gde se prodaje tvoja rakija?

„Na Beogradskom Noćnom Marketu!“, kaže Miloš kroz osmeh. „Ima nas u maloprodajnim objektima po Beogradu… Ne proizvodim neke ogromne količine; nešto malo rakije od svežeg voća uglavnom ode na internu upotrebu – kada se skupi društvo i ono što radimo po narudžbini, ali nađe se i za dalju prodaju – pa ko prvi naruči! Pogrešno je verovanje da je potrebno mnogo svega – proizvodnje, para, artikala, imanja… Meni se čini da je ovo nekako OK… Ljudi pričaju o mojoj rakiji… Drago mi je kada mi se jave iz neke radnje pa kažu da su sve prodali… Nekako mi je uvek draže da nekome kažem da nemam više, pa da pozovem ljude da dođu kod mene da pečemo zajedno, nego da vidim galone koji propadaju i koje niko neće… Sviđa mi se moja priča… Sviđa mi se moj život i ono čime se bavim… Sviđa mi se i moj proizvod i moja kuća i sve mi se sviđa i nekako sam veseo – ko moja fabrika! Koliko ljudi zaista može danas time da se pohvali?!“

Tako nama priča Miloš, Beograđanin i Počekovljanin u isto vreme, čovek koji je uspeo da probudi tradiciju, da pronađe nov život i da uživa radeći ono što voli, što ga ispunjava i čini srećnim. Zaista, malo je ljudi koji se takvim uspehom u karijeri može pohvaliti!

Živeli!